zašto nemam volje ni za šta

znaš šta bi trebalo da uradiš.
znaš da nije mnogo.

ali opet ne kreneš.

odlažeš male stvari.
pomeraš ono što možeš odmah.

i sve stoji duže nego što bi moralo.

nije da ti je svejedno.
nije da te baš briga.

samo kao da nema tog unutrašnjeg pokreta.

čak i ono što ti je nekad bilo normalno…
sad traži više napora nego što imaš.

gledaš, razmišljaš, planiraš…
ali između toga i stvarnog koraka kao da nešto fali.

i onda krene nerviranje.

na sebe.
na to što stojiš.
na to što opet nisi uradio ništa.

kažeš sebi da si se ulenjio.
da si izgubio disciplinu.

možda i veruješ u to neko vreme.

ali negde osećaš da nije baš toliko jednostavno.

nije teško samo to što nemaš volje.

teško je i to što više ne prepoznaješ sebe u tom stanju.

kao da si tu…
ali bez pravog kontakta sa sobom.

nekad volja ne nestane tek tako.

nekad se polako istroši na stvari koje ni ne zoveš umorom.

i zato ostaneš bez pokreta… čak i kad želiš da kreneš.