zašto se osećam prazno

nije da se nešto veliko desilo.
nije ni da je sve potpuno loše.

ali opet… kao da nešto fali.

radiš šta treba.
pričaš sa ljudima.
prolazi dan.

ali negde ispod svega ostane ta praznina.

teško je objasniti je.
nije baš tuga.
nije ni klasičan umor.

više kao odsustvo nečega što ne umeš da imenuješ.

uhvatiš sebe kako gledaš u telefon bez razloga.
menjaš stvari oko sebe.
tražiš nešto da te pomeri.

i ništa ne zadrži taj osećaj dovoljno dugo.

kao da si tu…
ali ne skroz u sebi.

i onda krene ono pitanje koje ne umeš ni lepo da postaviš:

šta mi zapravo fali.

jer spolja možda ne izgleda kao da je nešto strašno.
ali iznutra znaš da nije mirno.

nije teško samo to što se osećaš prazno.

teško je i to što ne znaš čime to može da se popuni.

pa pokušavaš svašta.
još sadržaja.
još kontakta.
još nečega što bi možda vratilo osećaj.

ali nekad praznina nije tu zato što nemaš dovoljno spolja.

nego zato što si se negde usput odvojio od nečega svog.

i zato ništa spolja ne legne kako treba.